Šta se dešava ako dignem ruke od svega i kažem – Želim da budem samo mama!?
Želim da ga gledam kako raste, da se odlučim da rodim drugo dete, da uživam u njihovim nestašlucima, da budem rame za plakanje, da ne propustim prve reči, nespretne korake i simpatije. Želim da budem samo mama, kuvarica, domaćica i supruga. Želim da budem uvek tu- za svaki kašalj, temperature i bol u stomaku. Ne želim da plaćam nepoznate dadilje da menjaju moju ruku , moje zagrljaje i da izgovaraju reči koje pripadaju meni. Ne želim da neko drugi bude veća mama deci koju sam rodila.
Ne želim da ostavljam ceduljice na frižideru sa smernicama za sve bitno u njihovom životu. Ne želim da molim za slobodan dan na dan njihovog rođenja ,priredbe ili utakmice. Želim da budem tu.
Ne mislim da sam pre bila manje mama, ali se dobro sećam da mi je muž jednom prilikom rekao:
–Ali on to ne jede tako. Mi to jedemo kašikom.
Odzvanjale su mi te reči u glavi. Oni to jedu drugačije. Nije me povredilo što je to nešto njihovo, već je problem što sam shvatila da sam ispala iz šina. Prestala sam da budem mašinovođa svoje male lokomotive. Više nisam bila ta, koja drži konce u rukama, nisam znala da li je dovoljno spavao i koji crtani najviše voli. Nisam znala ni kako mu izgledaju vaspitačice jer nisam stizala da ga odvedem, niti da ga pokupim iz vrtića.
Jednom su vaspitačice mom suprugu rekle:
-Na ovaj roditeljski trebalo bi da dođe mama. Znate, povodom 8.marta je…
Jedva sam stigla na taj roditeljski. Osećala sam se manje mamom od svih mama u prostoriji.
Moj sin, u tom period, nije želeo da ga uspavljujem, već je tražio tatu, jer je on za njega predstavljao sigurnost. Izgubila sam pravo na taj trenutak mira, spokoja, dodira i njegovog mirisa. Često bi mi suze potekle što nisam tu. Kupovala sam mu igračke i svaki dan bi me na vratima dočekao sa pitanjem:
– Šta si mi kupila?
Znala sam da grešim, da sve što radim nema smisla ukoliko nisam ono što želim da budem. Ceo život, želja veća od svih drugih želja, bila je da budem posvećena mama i da brinem o svojoj porodici. Sanjala sam dom u kom sam oslonac, podrška i temelj. Moja ruka je tu da miluje, moje reči su tu da vaspitaju, moje oči su tu da primete tugu, sreću i želje.
Imam li pravo na to da odlučim da – biću mama i samo mama – ili se moja uloga u porodici ne važi ukoliko ne ustajem u 7, prekrivam lice šminkom, odlazim na posao i dobijam platu?
Koja je uopšte cena mene kao mame? Kolika svota novca odlazi na dadilju, ručak u restoranu, produženi boravak u vrtiću, peglanje veša u vešernici? Kad podvučem liniju, dolazim na to, da je biti samo mama u mom slučaju, isplativije, nego novac usled nedostatka vremena, trošiti na sve gore pomenuto.
Društvo, a naročito zaposlene žene, sa dozom besa i podsmeha u isto vreme, gledaju na mame bez posla ili one koje rade i zarađuju od kuće. Za njih one su bezvredne i nisu dovoljno dobre.
Često mogu čuti:
– Lako je tebi, ceo dan si kući.
Ne , odluka da budeš full-time mama nije laka.
Od full-time mame se očekuje da kuća uvek blista, da je svaki obrok isplaniran, da je veš opeglan i uredno poslagan, da sve njih dočekaš sa osmehom na licu. Nemaš prava na spremačicu, brzu hranu, hrpu veša za peglanje…
Mi nemamo platu, za sve te kućne poslove koje obavljamo, niti vreme u kom nismo mame. Mama nema pauzu, mama prva ustaje i zadnja leže. Ukoliko želimo da radimo i ostvarimo svoju potrebu za radom i usavršavanjem, to obavljamo noću ili od gomile obaveza ukrademo par sati dok je dete u vrtiću ili školi. Mi ne možemo da uzmemo dadilju da bismo završile posao ukoliko je dete ostalo kući. Tada postajemo dadilje, medicinske sestre, vaspitačice…
Sada posao obavljam od kuće, vodim ga i kupim iz vrtića, povlačim iz vrtića zbog svakog slinavog nosa , ne razmišljajući o bolovanju i pretnjama otkazom. Radeći ono od čega sam ceo život bežala, polako pronalazim sebe. Prvenstveno sada sam mama, mama koja brine i leči, voli i skače po blatnjavim baricama, pleše , mesi, boji, prosipa i ljubi. Ljubim previše, grlim toplije i volim slobodnije.
Možda ustanem jedan dan i odlučim da se vratim na staro. Za sada, biram da budem mama, da radim od kuće i da svoje vreme za posao prilagodim njemu. Mama mu je potrebna danas. Mama im je potrebna dok su mali, dok se razvijaju, shvataju, uče. Mama im je potrebna sada više nego što će biti potrebna za koju godinu kasnije.
Svet neće stati ako ja stanem na par godina sa odlascima na posao. Svet neće stati ako prioritete u životu poređam drugačije. Vreme će teći, deca će porasti a ja ću biti bogatija za uspomene, sećanja, za sve što smo videli i doživeli zajedno. Biću bogatija – za sve što nisam propustila!
Možda moja karijera neće biti vredna pomena i sećanja, ali kada se zavesa spusti, znaću jedno – bila sam scenarista svoje predstave, bila sam glavna uloga i živela sam kako sam želela, bez stega i okova, slobodna da mislim, odlučujem, volim i osećam.
Biću mama i samo mama još koju godinu. Zbog toga me možete osuditi, podržati ili ostati ravnodušni. Najmanje je bitno šta mislite Vi, bitno je šta osmeh i zagrljaj mog deteta govori…
Photo: dreamstime.com