Skip to content

Penjanje na ludi kamen ne garantuje ništa!

Dugo sam se zabavljala sa momkom, dok mi nije postao muž. Neki bi za to naše produženo zabavljanje rekli: “Vucaraju se godinama”.

Onda smo se konačno uzeli, stali onaj poludeli kamen, isti ti su tad rekli: “Ne znamo samo šta su do sad čekali”.

Zaista, ni sama ne znam šta smo toliko čekali, valjda da sredimo sprat porodične kuće iz kog ćemo se najverovatnije iseliti, da završim fakultet, čiju mi diplomu do sada niko nikada nije tražio na uvid, da dobijem stalan posao, koji još uvek nisam dobila…

Uglavnom, gledajući iz ove perspektive, čekala sam bezveze. Čekanje je uvek bezveze, posebno ako čekaš da se sve kocke slože, jer one se nikad ne slože.

Ako bih kopala malo dublje po podsvesti, zalazila u one mračne delove uma koje svi zaobilazimo u punom luku, možda sam odlagala venčanje i zbog nekog straha. Recimo, straha da li je on zaista taj, da li će mi sa njim zauvek biti dobro, da li će uspeti sada kada se uzmemo, sanirati neke svoje slabosti koje me guše, hoću li ja uspeti sanirati neke svoje slabosti koje njega guše, kakav će biti otac, ima li dovoljno ambicije da nas odvede bilo gde, ako krene nekad po zlu, hoće li imati dovoljno snage i visine da nas stavi iza svojih leđa i odbrani ako neko pokuša da nas povredi…Hoću li ja biti srećna sa njim?

Provela sam deset dugih godina u vezi i još uvek sam imala nedoumice, zapravo bilo ih je mnogo više nego onih dana kada smo se zaljubljeni, uglavnom pipanjem po telu, u mraku, upoznavali.

Valjda to tako ide. Možda i ne ide, ali kod mene je bilo tako.

Bilo mi je teško da se uselim u njegovu kuću, iako sam pažljivo mesecima birala nameštaj, boju za zidove, pločice za kuhinju, luster, police, nadgledala pripite majstore dok gletuju plafone, jedva stojeći na merdevinama,

Da me je neko posmatrao sa strane, rekao bi: “Ova je zaista odlučna da uživa u ovoj kući i sigurno jedva čeka da uđe u nju”.

To nije bilo istina. Napravila sam prvi kompromis.

Svi krupni koraci u životu kod mene su dovodili do napada panike, preispitivanja i neretko pravljenja kompromisa zbog kojih sam kasnije sama sebe psovala.

Na veridbu, na brak, na preseljenje iz svoje u tuđu kuću, gledala sam kao na neke visoke planine koje su nikle ispred mene i ja sad treba, kako umem i znam, da se uzverem uz njih, popnem na vrh i da tu uživam, a godinama na primer živim u ravnici.

Nisam ja tip kome se ostavlja mnogo vremena za razmišljanje. Mnogo vremena za razmišljanje kod mene je uvek pojačavalo premišljanje.

Kod mene je najbolje dejstvovati na prepad. “Ajd kod matičara, sad, odmah!”, recimo.

Iako sam to znala, ipak sam odlučila da napravimo malo venčanje, regularno, bez prepada, sa dobro poznatim datumom.

Drugi kompromis.

Mislila sam da će venčanje, burme, glasno DA, prst matičarke koji pokazuje gde da potpišemo, preuzimanje prezimena, nasmejane zvanice, venčana haljina dati neku važnost našoj dotadašnjoj ljubavi. Jebi ga to svi rade. Mislila sam da je ta ceremonija nešto što se očekuje posle dugo godina zabavljanja. Da je to najmanje što možemo da uradimo za našu ljubav i užu familiju (da se ne lažemo).

Ovakvim mišljenjem sam paralisala sebe, jer ja nikada nisam želela da svoju ljubav zaokružujem ceremonijom, da je potpisivanjem papira izdižem na neki sledeći stupanj ili nivo, kako god. Da joj stavljam krunu. Da je zbunjujem, kad fino teče.

Kod mene je sve navedeno dovelo do ljuljanja ljubavi, ne njenog učvršćivanja. Možda zato što sam ja takva osoba. Znala sam da papir sam po sebi, osim moje panike, neće ništa drugo zagarantovati.

Našu ljubav, u godinama koje su došle, učvrstilo je to što smo nastavili da gledamo u istom smeru, držeći se za ruke, onda kada su pred nas izelatali problemi. Što smo ostajali jedno uz drugo, onda kada je bilo jedino razumljivo otići.

Što smo pravili strpljivo planove i onda kada je najlakše bilo dići ruke od toga.

Što nismo odustali jedno od drugog, čak i kada su drugi odustajali od nas.

Što je u meni uvek video najbolju za sebe, onda kada sam mislila da sam najgora za oboje.

Zato, nemoj da se opterećuješ kada ćeš stati na ludi kamen, samo “penjanje” na njega ne rešava ništa, ne garantuje ništa, ne cementira ljubav ako ona već postoji, niti je vaskrsava ako je ona na umiranju.

Nemoj da se opterećuješ kakvo veselje ćeš da napraviš, koliko će zvanica biti, hoće li sedeti kruto i hladno za stolom ili se veseliti oko njega, hoće li vam od srca čestitati ili čestitke prećutati…

Nemoj se opterećivati venčanom haljinom, zakazanom šminkom i frizurom, lakom na noktima i orhidejom u kosi… ako voliš, ako te voli, ako si sigurna u vašu ljubav, kako god da tog dana izgledaš bićeš najlepša. Ako si zbunjena i nesigurna, preplašena ili paralisana, ne postoji haljina i šminka koja će to prikriti.

Ne gledaj u nikoga sa strane, osim u njega i sebe i ono što vi želite.

Ne pravi kompromise i ne ispunjavaj želje familiji. Vi se venčavate, ne oni. To je vaš, ne njihov dan. Vi ćete to pamtiti do kraja života, ne oni. Oni su već imali svoje “velike” dane, promašene ili ne.

Prati svoje želje i ne odriči se njih, koliko god ljudima sa strane delovale čudno. Ako digneš ruke od svojih želja, zabolećete kasnije sigurno.

Brak nije papir, i nije udovoljavanje prohtevima familije da đipa u velikoj sali, nije sređen stan, sređeno imovinsko stanje, pravljenje kompromisa koje ne možeš da progutaš…

Brak je mnogo, mnogo, mnogo više od toga. I najbolje je kada ga ne nazivamo brakom, već oduvek i zauvek “samo” ljubavlju.

Tekst: Jovana Kešanski

Photo: Unsplash

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Facebook Comments

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

%d bloggers like this: