Prvi plač. Prvi dodir. Prvo uzimanje u naručje. Sve su to neizbrisive uspomene na prve minute i sate sa tek rodjenim detetom. Prvi podoj- često nije nešto što ostaje u lepom sećanju. Nažalost, taj najprirodniji mogući kontakt majke i deteta, često je propraćen bolom,neznanjem,plačom,nervozom. Ono što je zabrinjavajuće je da se taj prvi podoj dešava baš u porodilštu , gde bi trebalo da dobijamo punu podršku i pomoć stručnih lica. To u praksi , nije tako. Moja priča počinje ovako…
Kolica sa bebama stanu na sred hodnika i bebe se rasporede po sobama. Od njegovom rodjenja prošla su četiri dana i ja ću ga sada prvi put pomirisati i držati.Umesto da uživam u trenutku,sama u sobi sa njim,pokušavam da ga nahranim.Trudim se da budem –MAMA. Sedam ,stavljam ga u krilo ,on halapljivo traži moju dojku i pokušava da sisa. Mleka je bilo na sve strane, samo čini mi se, ne u njegovom gladnom stomačiću.
Izlazim na hodnik ,raskopčana, sa bebom u rukama i tražim pomoć. Nigde nikoga. Beba sve glasnije plače. Pokušavam da se priberem, primenjujem sve moguće do tada pročitane savete. Nekako je jeo.Koliko i kako-ne znam. Sutradan govore mi da beba nije dosta posisala mleka. Kao savet dobijam odgovor da kupim silikonske bradavice ,jer moje ne odgovaraju ustima moje bebe. Eto, ne znam kako su ranije majke dojile bez toga, ili su tada svim bebama odgovarale bradavice njihovih majki?
Već sledeći podoj bio je sa bradavicama. Olakšale su nam posao, zaista, bilo je daleko bolje. Bolje ne znači i dovoljno dobro. Dolazimo kući i i dalje nesigurna pred svaki podoj,obliva me znoj i ne radujem se toj borbi. Da, ličilo je na borbu. On kida te veštačke bradavice, mleko curi na sve strane,i tako posle 15 minuta borbe on zaspi. Druga dojka ostaje puna i bolna. Dolazak patronažne sestre bio je moja nada da će konačno neko nešto uraditi sa nama kako treba. Ona dolazi i kaže: Kupite formulu, kaka nije odgovarajuće boje!
Reč formula, u mom rečniku kako postati mama, nije dolazila u obzir! Zar da ja pored ovoliko mleka kupujem prah koji ću sa vodom ponuditi svom sinu. Svakako njena konstatacija me je zabrinula. Uzela sam pumpicu za izmlazanje i njome izvukla flašicu mleka. Došlo je vreme za podoj. Posle 15 minuta podoja ,dala sam mu mleko koje sam izvukla pumpicom. Kako je samo halapljivo jeo! Bio je tako srećan i nije prestao dok nije popio poslednju kap iz flašice. Nakon par dana dojenja + izdajanja, odbio je dojku.Vrištao je i sve snage koju je mogao da prikupi u svom sićušnom biću od jedva 3kg koliko je imao. I tako, postala sam mama izdajalica.
Ne, nisam olakšala sebi ovom odlukom. Mame izdajalice su tvrdim, najvrednije mame na svetu! Kada imate sreću da uspete da dojite, sve šta treba uraditi je izvaditi dojku. Kada pravite formulu potrebno je pridržavati se uputstva. Najpre bilo je potrebno sa svoje telo zavaravam na sve moguće načine. Pumpala sam se na svaka dva sata.Dan i noć. Spavanje je za mene bilo nedopustivo.Spavala sam 3 sata u toku noći ali ne spojena.Izdajala sam mleko u polusnu,na parkingu u svoja četiri prozora od automobila,izdajala sam se u gostima,u toku vožnje sa kumvima do Zlatibora na zadnjem sedištu. Pila sam sve šta možete i ne možete da zamislite da bih povećala količinu mleka. Jer moja lenja beba je volela puno maminog mleka. Izmlazala sam dnevno i do 2l mleka. Mleka je bilo u frižideru, zamrzivaču i u dojkama. Moj prvi cilj je bio da izguramo 3 meseca. Moj drugi cilj je bio 6 meseci.Izdajala sam se punih 8 meseci. Tu brojku izgovaram sa ponosom. Znam koliko sam truda uložila u svaku kap koju je popio,i svaku kilu koju je dobio.A bio je napredna beba,bio je beba sa krofnicama i velikim stomačićem. Znam i to da nisam popila kafu bez pumpice u drugoj ruci.Ne,nisam imala vreme za sebe. To vreme, dok je on mirno spavao,ja sam izdajala mleko.
Jedne noći ,ustala sam da ugrejem mleko, usput da uzmem pumpicu kako bih nakon hranjenja mogla da izvučen novo za sledeće buđenje,udarila sam od vrata kuhinje. Ništa nisam rekla , samo sam ih otvorila i nastavila. Ujutru, toga se nisam ni setila. Muž kaže, da nešto smešnije nije davno video.
Jedne noći, nisam udarila u vrata,već sam se probudila , a pored mene je bilo tri flašice izdojenog mleka. Ne znam, kad sam ustajala po te flašice, ne znam ni da sam se izdajala. Pumpica je bila uredno oprana i vraćena na mesto. Nisam se sećala apsolutno ničega.Do te tačke je išao moj lagani život mame izdajalice.
Sve ovo pišem,jer se o mamama izdajalicama ne piše i ne govori. Znam da ih ima jer su mi neke od njih svojim savetima puno pomogle. Rođenjem deteta sve postajemo majke. Najbolje majke na svetu. I ti sa adaptiranom hranom, i ti srećna dojiljo,i ti ženo sa pumpicom u ruci! Niko nije bolja majka, ali odluke koje donosimo su bitne za njih. Bitno je jedno-da znaš da si uradila sve što možeš da mu pružiš najbolje i najprirodnije u tom trenutu.
Nadam se da će barem jedna mama koja se sada bori sa dojenjem, i koja je u svojoj glavi već odustala i krenula ka adaptiranom mleko, uzeti pumpicu i odlučiti da bude mama izdajalica. Ne da pokušaš,već da odlučiš! Pokušaji su često neuspešni, ali odluke i ciljevi koje sebi zadaš će te gurati napred. Znam da možes, znam biće naporno i teško. Činiće se drugima da je tvoj put lakši, a ti ćes znati koliko odricanja i upornosti u tvom putu ima. Bićeš ponosna, kao i ja, nakon već tri godine od kada sam se rastala sa pumpicom.
Mama izdajalica-mama nespavalica 😉
Tekst: Kristina Mitrić