Skip to content

Kako da stimulišete razvoj čula – PET zabluda o senzornoj IGRI

Okruženi smo informacija koje dopiru sa svih strana, ukoliko ste roditelj deteta koji ima izvesne razvojne smetnje informacija koje dobijate je još više.

U poslednjih par godina i na našim prostorima se sve češće govori o senzornoj integraciji, senzornoj obradi i disfunkciji, ali se kao i uvek možemo da pronađemo informacije koje nisu tačne.

Ovaj put donosimo 5 najčešćih zabluda kada je u pitanju senzorna obrada i disfunkcija.

ZABLUDA 1: Senzorna igra znači da bi trebalo da “uprljamo ruke”

ISTINA: Deca svet doživljavaju koristići svoje celo telo, a kada se planira senzorna aktivnost gledamo da igra bude takva se uključi celo telo. Ne bi trebalo da se baziramo samo na aktivnosti gde je jedino čulo dodira dominantno, odnosno gde samo koristimo ruke.

Ukoliko je detetu potrebna pomoć u senzornoj integraciji trebalo bi planirati aktivnosti koje će uključiti sva čula: sluh, vid, ukus, dodir, mirisa, vestibularni sistem i proprioceptivni sistem. Cilj senzorne stimulacije bi trebalo da bude da se dete kroz svakodnevne aktivnosti i igre nauči da se umiri i da organizuje stimule koje prima iz okruženja. Senzorna igra ima za cilj da “napravi” da senzorni sistem funkcioniše tako da dete može da sluša, pazi, da razvija koordinaciju, istražuje, inicira interakciju, ali da ostane fokusirano i smireno.

Na primer: Ukoliko dete ima problem sa čulom dodira, odnosno traži dodatnu stimulaciju za njega bi pored aktivnosti sa rukama i prstima (igre gde se “prljaju” ruke) bilo važno da se doda igra sa loptama različitih težina, veličina i tekstura. Čak i da se radi neka vrsta masaže celog tela sa njima kako se detetu pored čula dodira stimulisao i proprioceptivni sistem.

photo-1502201786422-d9b70739628b

ZABLUDA 2: Senzorne aktivnosti su lake, dovoljno je da postavimo materijal i igračke i dete će znati šta da radi.

ISTINA: Za dete je važno da mogu da istražuju, jer ona na taj način uče. Kada se dete uključuje u senzornu igru na početku bi trebalo da se zapitamo da li imamo specifičan cilj te igre (razvoj određene motoričke veštine, izlaganje novim teksturama i osećajima, razvoj pažnje,…) ili jednostavno želimo da cilj igre bude zabava. I jedno i drugo ima svoj značaj i oba tipa igre bi trebalo da bude zastupljena.

Senzorne igre su pravi način da kroz zabavne aktivnosti dete stimuliše razvoj čulnih sistema. Ukoliko demonstriramo način kako se određenim materijalnima i igračkama igra, a kasnije tu igru pratimo i vodimo, dete će na taj način učiti po modelu i usvajati nova znanja.

Na primer: U kutiju srednje veličine sipaćemo kukuruz i dodati klikere u nju. Ako je samo stavimo pred detete i kažemo pronađi klikere, pogotovo ukoliko je dete mlađeg uzrasta ili ima problem sa razumevanjem naloga, velike su šanse da će dete prosuti sadržaj iz kutije. Ono što bi trebalo da se uradi, jeste da sednemo pored deteta i pokažemo mu kako tražimo to zakopano blago, polako, tako da pod prstima i celom šakom osetimo težinu i teksturu kukuruza u kutiji i kliker jedan po jedan vadimo.

ZABLUDA 3: Jedna senzorna igra je dobra za svako dete.

ISTINA: Deca se razlikuju i ne postoje dva ista deteta na svetu. Svako dete će reagovati na svoj način na određeni stimulus. Iz tog razloga je važna opservacija, odnosno posmatranje deteta u svakodnevnoj, slobodnoj igri kako bi sam plan senzornih aktivnosti bio prilagođen individualnim potrebama deteta.

Na primer: Ukoliko se dete lako uzemiri i ima problem da se umiri – trebalo bi u plan aktivnosti odmah uvrstiti i određene tehnike koje imaju umirujuće dejstvo, poput dubokog pritiska, laganih zvukova, …

photo-1500471929063-235c721eedf6

Senzorna integracije i jeste tretman koji je individualan i prilagođena je potrebama deteta u datom trenutku.

ZABLUDA 4: Ukoliko je dete teško ulazi u igru, trebalo bi ga na “silu uvući” u nju. Jednom kad proba dopašće mu se.

ISTINA: Ukoliko dete ne želi da “uđe” u određenu igru, verovatno ima dobar razlog za to. Trebalo bi pustiti dete da pristupi igri samostalno bez pritiska. Za početak bi mogli da gledaju, pa polako od pasivnog posmatrača polako dete uvoditi u igru i aktivno učestvovanje.

Na primer: Dete odbija da pipne rukama plastelin, početak bi bio da pogleda šta mi radimo sa plastelinom, a zatim da na primer uzme da seče plastelin makazama ili plastičnim nožem, pre nego što samo odluči da dodirne plastelin.

Aktivnost bi trebalo da prilagodimo individualnim karakteristikama deteta, da budu manjeg inteziteta – odnosno većeg, kada je to potrebno.

7397a9b364d10f4d3e955694916f3216

ZABLUDA 5: Što više senzornih stimulusa, to je bolje.

ISTINA: Dete koje nema problem sa senzornom obradom može da podnese više istovremenih stimulusa, ali ukoliko dete ima senzornu disfunkciju, njegovo iznaganje višestrukim stimulusima može da dovede do neželjenih efekata. Dete se može uznemiriti ili povući.

Važno je da zapamtimo – Manje je više – uvek krećemo od jednostavnog ka složenom. Prvo ćemo dete izložiti jednom stimulusu, a zatim pratiti reakciju i ponašanje, ukoliko dete uživa odmah zatim ćemo dodati još neki stimulus.

Na primer: Napunićemo kutiju pirinčem i pustićemo dete da slobodno istražuje rukama, ukoliko mu se dopada, dodaćemo određenu pesmicu koja će biti auditivna stimulacija da pronađe određeni predmet koji se krije u kutiji.

 

Zaključak:

  • Senzorna igra nije isključivo taktilna igra.
  • Učenje po modelu.
  • Individualizacija je ključna.
  • Strpljenje i “čekanje” deteta.
  • Manje je više – uvek idemo od jednostavnog ka složenom.

 

Literatura:

Abraham, D., Heffron, C., Braley, P. & Drobnjak, L. (2015): 101 Sensory processing

 

Marija Končar

Master defektolog

www.pitajtedefektologa.wordpress.com

Facebook Comments

Be First to Comment

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

%d bloggers like this: